Uskladivanje Nacinalnog Zakonodstva za Asquis-om
Usklađivanje nacionalnog zakonodavstva sa Acquis-oms
Usklađivanje zakona je zajednička obaveza za pristupanje Evropskoj Uniji. To znači da zemlje koje žele da se pridruže Evropskoj uniji treba da usklade svoje nacionalne zakone, propise i postupke na način koji će omogućiti efikasnu transpoziciju sveukupne zakonske strukture EU, koja je poznata kao acquis communautaire. Pošto se obaveza usklađivanja zakona nastavlja i posle ulaska u EU, proces usklađivanja postaje mogućnost za dotičnu zemlju da bolje organizuje svoje institucije i postupke i obuči osoblje za svakodnevne procese i odgovornosti donošenja zakona prema modelima EU, kao i njihovo sprovođenje.
Postoje tri ključna elementa:
1. Prvo, treba usvojiti ili izmeniti i dopuniti domaće zakone, uredbe i postupke, na način na koji će obezbediti da zahtevi koje postavlja Acquis budu u potpunosti transponovani u domaće zakonodavstvo. Ovaj proces je poznat kao „transpozicija“. Treba naglasiti, da iako zemlje imaju značajan stepen slobode u pogledu izbora najpogodnijih nacionalnih mehanizama koji će odražavati obaveze koje nameće EU, ova sloboda je u nekim aspektima ograničena opštim pravilima Unije. U mnogim slučajevima postoji potreba da domaće zakone usvoji Parlament ili da to dekretom učini predsednik ili Vlada.
TRANSPONOVANJE
Termin transponovanje označava bilo koju vrstu zakonske, regulatorne ili administrativne mere koju preduzima nadležni organ jedne zemlje članice, u cilju inkorporisanja u nacionalni zakonski okvir obaveza, prava i zadataka zaštićenih Acquis-om. Dakle, transponovanje ne uključuje prostu reprodukciju teksta neke direktive u nacionalno zakonodavstvo, već takođe i sve dodatne dispozicije, kao što su amandmani ili ukidanje suprotstavljenih odredaba iz nacionalnih zakona, koje su neophodne za obezbeđivanje nacionalnog zakondavstva kao celine, odražavajući odredbe Acquis-a.
2. Drugo, treba obezbediti institucije i budžet koji su neophodni za održavanje u životu tih zakona i propisa (poznato kao „implementacija“ ili „sprovođenje u praksi“ direktiva).
SPROVOĐENJE U PRAKSI
Sprovođenje u praksi se objašnjava kao uključivanje zakona EU u individualne odluke, od strane nadležnih organa, npr. izdavanje licenci za sprovođenje nekog plana ili programa. Kada se radi o propisima i odredbama koje su direktno primenljive, tada se propisi EU sprovode direktno. Međutim, čim je direktiva transponovana na odgovarajući način, tada se primenjuje u skladu sa domaćim transpozicionim merama. Tu takođe spada obezbeđivanje infrastrukture i potrebnih sredstava tako da nadležni organi budu u stanju da ispunjavaju svoje obaveze u skladu sa zakonima EU i donose potrebne odluke.
3. Treće, vrši se neophodna kontrola i donose potrebne kaznene mere koje treba da garantuju potpuno i pravilno poštovanje zakona (sprovođenje).
SPROVOĐENJE
Sprovođenje opširno definiše sve pristupe nadležnih organa u cilju ohrabrivanja ili obavezivanja drugih da poštuju postojeće propise (npr. praćenje, sankcije i prinudne korektivne mere) tako da se poboljša efikasnost sektorskih politika.
